Kako je šampanjac osvojio svet
Plemić na začelju stola sa bogatom trpezom nožem otvara elegantnu bocu dok zvanice pogledom prate čep koji leti visoko iznad stola, skoro do tavanice. Tako je rokoko slikar Žan Fransoa de Troa predstavio ritual ispijanja šampanjca - pića koje je u to doba bilo dostupno samo kraljevima i bogatašima. Prva slika na kojoj je prikazano ispijanje šampanjca sredinom sedamnaestog veka visila je na zidu trpezarije Luja XV koji je bio samo jedan od mnogih ljubitelja penušavog pića.
Danas u šampanjcu uživamo svi. Postao je simbol otmenosti, hedonizma i elegancije. Ispijamo ga u svečanim i romantičnim prilikama, ali i kada u svakodnevnicu poželimo da unesemo dozu luksuza. Jedna od prvih žena koje su proizvodile šampanjac, Elizabet "Lili" Bolenže izjavila je:
"Pijem šampanjac kad sam sretna i kad sam tužna. Ponekad ga pijem kad sam sama, a obavezno ga pijem u društvu. Pijuckam ga kad nisam gladna, a pijem kad osetim glad. Inače ga nikada ne pijem. Osim kad sam žedna."
Iako se nastanak šampanjca vezuje za legendu o Domu Pjeru Perinjonu, u istoriji šampanjca glavnu ulogu odigrale su upravo žene.
"Istorija Šampanje je istorija udovica"
/Fransoa Godar/
Legenda kaže da je benediktinski monah Dom Pjer Perinjon odgovoran za nastanak šampanjca. Njegov posao bio je da ustanovi zašto je vino iz regije Šampanja manje crveno od onog iz Burgundije. Gotovo slep, Pjer Perinjon 1688. godine počinje da eksperimentiše sa nekoliko sorti grožđa za koje je verovao da su manje sklone sekundarnoj fermentaciji. On pokušava sve pa čak i da ljušti kožicu sa grozdova ali sve što uspeva je da napravi prvo belo vino u istoriji. Pritisak u bocama i dalje uz prasak izbacuje čepove. Monasi ga prozivaju "La vin du diable" ili "đavolje vino", berbe propadaju, a Pjer Perinjon konačno ispija gutljaj i doziva monahe: "Dođite, ja pijem zvezde!"
Iako je legenda o nastanku šampanjca široko rasprostranjena, istorija beleži da je proizvodnja penušavog vina jedna od prvih industrija kojoj su žene dale svoj pečat. Udovice Barb Nikol Kliko, Žan Aleksandrin Luiz Pomeri i Elizabet Lili Bolenže zaslužne su za specifičan ukus, oblik boce pa i način na koji se šampanjac reklamira danas.
A zašto su baš udovice pionirke u industriji proizvodnje šampanjca?
Budući da im nije bilo dozvoljeno da otvore bankovni račun, tokom 19. veka neudate žene zavisile su od oca ili od braće, dok su udate živele na račun supruga. Samo su udovice bile finansijski nezavisne i upravo su one bile na čelu tadašnjih kompanija.
Istorija šampanjca počinje sa Barb Nikol Kliko. Fransoa Kliko, naslednik šampanjske dinastije iznenada umire 1805. godine, a njegova 27-godišnja udovica preuzima vođstvo kuće koja je pred bankrotom. Barb Nikol Kliko ulaže svoje nasledstvo i pozajmljuje novac kako bi spasila porodični posao i odlučno koristi uslove koji su nastali tokom Napoleonovih ratova da bi se pozicionirala na evropskom tržištu, a kasnije i u Rusiji i Americi.
Barb Nikol
osvaja Rusiju šampanjcem
Kliko prenosi 10550 boca u Amsterdam i odlučuje da će krenuti u Rusiju čim se otvore trgovački putevi. Plan se ostvaruje - ona prestiže konkurente i dolazi do cara Aleksandra koji tvrdi:
"Nikad više neću piti ništa drugo!"
Govorilo se da je Barb Nikol Kliko osvojila Rusiju šampanjcem, a londonski društveni krem je u salonima tražio bocu "udovice". Patentirala je šampanjac roze, prvu žutu etiketu i dizajnirala prepoznatljivu bocu šampanjca. Tvorac je revolucionarne tehnike okretanja boce koja vino oslobađa od sedimenta i čini ga bistrim i pitkim - njena tehnika koristi se i danas.
Barb Nikol je malu vinariju svog supruga pretvorila u globalno carstvo. Tajni recept proizvodnje čuvala je od javnosti, a profit je delila sa svojim radnicima.
Madam Pomeri
i prvi šampanjac brut
U doba Barb Nikol Kliko, šampanjac je bio petnaest puta slađi nego danas. U jednom litru moglo se naći i do 300 grama šećera! Bio je poput džema ili marmelade. A onda je udovica Žan Aleksandrin Luiz Pomeri 1858. godine odlučila da ukus šampanjca prilagodi prefinjenom britanskom ukusu.
Znala je da britanci uživaju u suvim vinima i da ne mare za slatka pića, ali je bila svesna i činjenice nisu jedini koji će ceniti novi ukus a je proizvela suvi, brut šampanjac.
Pre revolucionarne promene, penušac se pravio od belog grožđa koje se bralo u proleće. Grožđe je bilo kiselo pa su proizvođači dodavali ogromne količine šećera da bi šampanjac bio pitak. Madam Pomeri je odlučuje da rizikuje i berbu obavi u jesen kako bi količina šećera u grožđu bila veća. I uspeva! Prozivodi ukus šampanjca koji je danas standard svuda u svetu, dolazi do novih kupaca, probija se na britansko tržište i zauvek menja ukus penušca.
Šampanjac koji pije Džejms Bond
Na čelo francuske vinarije Bolanže tokom Drugog svetskog rata dolazi udovica Elizabet "Lili" Bolenže i tu počinje priča o usponu vinske kuće koja danas proizvodi jedan od najpoznatijih šampanjaca na svetu.
Lili tokom rata putuje širom sveta promovišući brend Bolenže, kupuje zemlju i vinograde u Šampanji i donosi brojne poslovne odluke kako bi omogućila dalji rast vinarije. Jedna od tih odluka bila je i plasiranje vintidž "R.D" šampanjaca na tržište.
Ranije su privilegiju da uživaju u vintidž šampanjcu imali samo prijatelji i porodica proizvođača jer hladna klima severoistoka Francuske nije omogućavala da grožđe potpuno sazri svake godine pa je bilo neophodno spajati vina različitih berbi. Samo dva ili tri puta u dekadi desi se izuzetno dobra sezona, a vina iz tih berbi ne iziskuju spajanje sa drugim berbama.
Kada se fermentacija u boci završi, javlja se talog od ćelija kvasca koji pozitivno utiče na kompleksnost arome vina, ali bitan uticaj na kvalitet finalnog šampanjca ima i vreme sazrevanja. Vintidž šampanjci se čuvaju bar tri godine pre izlaska na tržište kada im se uklanja oformljen talog iz boce. Zahvaljujući Lili Bolenže, danas svi možemo da uživamo u njegovom kompleksnom ukusu.
Šampanjac danas
Popularnost penušavih vina sve više raste. U Šampanji se godišnje proizvede skoro 300 miliona boca, a za rastuću potražnju zaslužne su brojne muzičke i filmske zvezde.
Frenka Sinatru u hotelskim sobama Las Vegasa uvek je čekala boca šampanjca. Bio je omiljeno piće Marlen Ditrih, Grejs Keli, Alfreda Hičkoka, Odri Hepbern, Endija Vorhola i Džona Kenedija.
"Dođe vreme kad ženi ništa ne može da pomogne osim čaše šampanjca" - izjavila je filmska diva Bet Dejvis, a priča se i da je nekoliko čaša Dom Perinjona na jednoj njujorškoj zabavi 1959. godine pomoglo Merlin Monro da brže i bezbolnije preboli razvod od Artura Milera. Ikona 60-ih se jednom prilikom zbog potreba snimanja okupala u kadi punoj šampanjca. Kako bi napravili najskuplju kupku na svetu, članovi filmske ekipe potrošili su skoro 350 flaša.
Kristijan Dior ga je početkom 70-tih uveo u recept za umak koji se služi uz jegulju, pisac Jan Fleming ga je ubacio u romane o Džejmsu Bondu, a Orson Vels ga je ispijao dok je pisao:
"Nema ništa gore od hladne kafe, mlakog šampanjca i preterano uzbuđene žene."
Danas u šampanjcu uživamo na venčanjima, veridbama, rođendanima, poslovnim sastancima, ali i kada poželimo da učinimo dan posebnim. Pijemo ga kada slavimo život. I zajedno nazdravljamo u srcu Beograda!